Veronika je uložila u najdosadniji biznis na svetu i zarađuje 2.500 evra mesečno i to bez radnika, samo se javlja na telefon
Na prvi pogled, poslovi vezani za izdavanje skladišnog prostora u gradu mogu delovati monotono i nezanimljivo. Međutim, analiza poslovnih rezultata pokazuje sasvim suprotnu sliku. Upravo takav primer je sistem urbanih samouslužnih skladišta, poslovni model bez kuhinja, bez zaliha robe i gotovo bez zaposlenih, koji može da donese izuzetno stabilnu zaradu.
To potvrđuje iskustvo preduzetnice Veronike, koja je još 2015. godine odlučila da investira u ovaj sektor. Danas upravlja sa tri skladišna centra, čija je popunjenost čak 99 odsto. Osnov njenog uspeha leži u jednostavnoj organizaciji, snažnoj tehnološkoj podršci i pažljivo odabranim lokacijama.
Za razliku od klasičnih biznisa koji zahtevaju svakodnevno prisustvo vlasnika, Veronikin model je gotovo u potpunosti samoupravljiv. Njene dnevne obaveze svode se na telefonsku komunikaciju sa klijentima, rešavanje tehničkih pitanja poput zaboravljenih pristupnih kodova i obradu novih prijava. Ceo proces zakupa odvija se online, dok se obilazak skladišta organizuje na daljinu.
„Vrata otvaram putem softvera, klijent ulazi, a ja mu objašnjavam: ‘Ovo je skladište broj 130, površine dva kvadratna metra’“, objašnjava Veronika. Na taj način može u potpunosti da se prilagodi vremenu klijenata, bez dolazaka na lokaciju. Video-nadzor i individualni pristupni kodovi omogućavaju da objekti funkcionišu bez stalnog fizičkog prisustva zaposlenih.
Drugi ključ uspeha je lokacija. Umesto velikih skladišta na industrijskim periferijama, ovi prostori nalaze se u samim gradskim četvrtima. Namenjeni su pre svega lokalnom stanovništvu, koje ih koristi kao dodatni prostor za odlaganje sezonske garderobe, sportske opreme, bicikala ili drugih stvari za koje nema mesta u stanu.
„Naši klijenti su komšije iz kraja“, ističe Veronika. Ovakav pristup donosi dugoročne zakupce, mali promet korisnika i konstantnu potražnju. Lista čekanja bila je toliko duga da je u jednom trenutku prestala da se vodi.
Otvaranje skladišnog centra površine oko 400 kvadratnih metara, sa ukupno 97 jedinica, zahtevalo je početno ulaganje od približno 100.000 evra. Iznos zavisi od stanja objekta i važećih propisa, ali se investicija, prema njenim rečima, vraća u roku od četiri do pet godina.
Prosečni mesečni prihod po objektu iznosi oko 4.500 evra. Nakon odbijanja fiksnih troškova, koji se kreću oko 2.000 evra i obuhvataju zakup, struju, internet, bezbednosni sistem i administraciju, neto dobit dostiže približno 2.500 evra mesečno. Cena zakupa skladišta od dva kvadratna metra iznosi oko 50 evra mesečno, sa uključenim PDV-om i osnovnim osiguranjem. Ukupna profitabilnost biznisa procenjuje se na između 15 i 20 procenata.
Iako je svakodnevno poslovanje jednostavno, najveći izazov predstavljaju administrativne procedure. „U suštini, najveći problem je birokratija“, navodi Veronika. Proces otvaranja novog centra može da traje i do osam meseci, pa čak i godinu dana, tokom kojih se zakup prostora i dalje mora plaćati.
Dozvole za rad, građevinske saglasnosti, odobrenja vatrogasnih službi i česte promene propisa dodatno komplikuju situaciju. „Kad jednu stavku rešite, kažu vam da vam sada nedostaje druga. To su stvari koje najviše iscrpljuju“, priznaje ona.
Uprkos svemu, Veronika ne sumnja u budućnost ovog poslovnog modela. Na pitanje da li bi ponovo ušla u isti posao, njen odgovor je nedvosmislen – da. Planira dalju ekspanziju i otvaranje novih centara, uz jednu važnu lekciju iz iskustva: početi sa većim prostorom.
„Uzela bih malo veći objekat. Možda bih u početku deo ostavila prazan, a kada se pokaže da koncept funkcioniše, onda bih ga postepeno popunjavala“, objašnjava. Trenutno jedna osoba upravlja sa tri centra, a prema njenim procenama, bez problema bi mogla da vodi i više njih. „Ima dana kada se telefon uopšte ne oglasi“, zaključuje ona, opisujući suštinu posla koji spaja visoku zaradu i minimalno angažovanje.
Video: Šta se krije iza brenda Donalda Trampa